Priča o Tomi i o nastanku pjesme "Buket belih ruža"

Potrudio sam se da sakupim sve tekstove o početku karijere Tome Zdravkovića i njegovoj prvoj pjesmi. Veliko hvala autoru Kankaraš Nikoli sa čije sam facebook stranice preuzeo ove tekstove i spojio ih u jednu čitljivu cijelinu. Tekst se sastoji iz sedam dijelova,sedam aktova iz života Tome Zdravkovića koji su prethodili njegovoj personi i onome što je postao i zauvijek ostao. Uživajte.

Kako je nastala pjesma "Anđela"
"Bilo je to jednog leta u Tuzli. Pevao sam svake večeri u hotelu "Bristol". Imao sam dobar orkestar, divni ljudi, profesionalci koji su svirali sve, od klasične muzike do aktuelne narodne. I ja sam pevao sve i svašta. Tada već nisam bio početnik, tog leta šezdesete. Imao sam iza sebe četiri godine pevanja, naravno, po kafanama.
I tad mi se javila potreba da ja nešto napišem, da ja nešto kažem, a ne da pevam svašta. Tad sam naginjao zabavnoj muzici, ali sam voleo i stare sevdalinke, romanse. Bilo je to vreme učenja, "skidanja" pesama sa stranih ploča, uzimanja raznih stilova. Čas sam ličio na Modunja, čas na Toni Dolaru. Najveći kompleks mi je bio Mario Lanca. Baš zbog toga zanosa i ljubavi za pesmu.
Sanjario sam o pevaču Tomi Zdravkoviću, kao: svet me zna, pišem dobre kompozicije, tekstove... I počeo sam da piskaram, komponujem pevušeći. Publika - sobarice, čistačice hotela. Čeprkao sam po klaviru koji je stajao u baru, naravno, posle fajronta, kad sam izigravao pravog umetnika. Nisam imao pojma o klaviru, ali nešto sam uradio. Neke drangulije, kao, ja pravim muziku. Jedva da sam znao da podignem poklopac tog pijanina!
No, bio sam uporan. Noćima i noćima sam se tako igrao. Ma, bio je to pravi zanos! Razmišljao sam o nekakvom zlatnom putu, sanjario i uporno komponovao. Ali, nikad pred profesionalnim muzičarima sa kojima sam inače pevao. Smejali bi se!
I, jedne večeri sam zaista napravio pesmu. Zvala se "Anđela". Ohrabrio sam se i ponudio prvom klaviristi da to prođe sa mnom. A on je bio stari lisac koji je, pored posla, voleo da se malo i zabavi. Pa, kad je čuo, kaže: "Odlično!" Čuli su i drugi iz orkestra i, kad su hteli da se zezaju, terali su me da pevam!
Pevao sam kao lud! Ne shvatajući da se oni zafrkavaju. To je stvarno bilo poražavajuće. Užas! Tako mi je "Anđela" otišla dođavola. Moja prva ljubav je bila prva komponovana pesma i eto kako se ta prva ljubav tragično završila. Užas jedan!"



Neopjevani zaljubljenko
"Naravno, nastavio sam da pevam u tuzlanskom "Bristolu", morao sam od nečeg da živim. Jedne večeri, tu su se obrele tri devojke koje su me stalno gledale i smeškale se. U ono vreme bio sam iskompleksiran: da imam veliki nos, da sam ružan. I kad me neko gleda, mislim da nešto nije u redu sa mojim licem, da prave šegu sa mnom. A one su me uporno gledale. To me je isprovociralo, pa sam im prišao posle pevanja. Pitam:
- Što sam vam tako smešan? Šta je smešno: ja ili moje pevanje?
Uozbiljile su se i rekle da se nisu smejale meni. Naprotiv, došle su da me slušaju. Jedna od njih se zvala Slavica. Bila je plava, sa kratkom kosom, oči plave i pomalo tužne. Visoka, s divnim, dugim nogama! U plavim farmericama izgledala je kao prava "baba-roga". To kad kažem, mislim na nešto najbolje. Kao kad neko kaže - strašno, a misli - najbolje, strašno, super. Tako ja za lepotice kažem - "baba-roga".
Pozvale su me za sto. U to vreme sam bio neopevani zaljubljenko, pa sam se odmah zablenuo u Slavicu. Čak se i ona zbunila. Iskoristio sam to, smogao snage i upitao da li mogu da je sutra vidim. Pristala je:
- Sutra u podne, ispred "Bristola".
Te noći nisam mogao da zaspim; sačekao sam jutro budan. Šta sam tad imao - oko 20 godina! Kad smo se sreli u podne, ona je potrčala k meni. Nešto se dogodilo, sve mi je izgledalo kao u priči: zagrlili smo se i ljubav je počela. A u to vreme, jedva da si devojku smeo da uhvatiš za ruku i malo popričaš. Zagrliti se u sred podne, pa još ispred hotela - sa kafanskim pevačem!
Viđali smo se svaki dan i brzo smo postali vrlo bliski. Nažalost, ona je bila toliko atraktivna, da sam ja upao u nervozu. Nije bila iz Tuzle, već iz Travnika, a u Tuzli je igrala rukomet. Za tu čaršiju bila je atrakcija i svi su kidisali na nju. Maltene sam bio izgubljen. Svaki trenutak sam morao da provodim sa njom, da mi je neko ne otme, da ne ode. To ti je to - morao sam da pazim.
Sa mnom u hotelu nije mogla da stanuje, za to se dobijao otkaz. Pa smo se dogovorili da ja nađem stan, da napustim hotel. Tako je i bilo. Iznajmili smo sobicu i počeli da živimo zajedno. Ljubav prava, stalno zajedno. Išli smo i na kupanje, a to je bilo grozno. Ja sam tad imao jedno 55 - 60 kila, bio sam užasno mršav, sav štrkljav, pa sam bežao u hladovinu, bez kupanja. Jer, tamo su obično bili neki dasovani koji skaču sa trambuline. A ona, kad se skine, fenomen od lepote! I tako sam gledao da je vodim po nekim ćorsokacima, budžacima, da je ljudi što manje gledaju.
Prvi put sam zaista bio zaljubljen."

Suze, svađe, otkaz
"Poziv kafanskog pevača je tad bio užasno nestalan. Nikad nisi znao da li ćeš u nekom hotelu da radiš dva meseca ili tri, pet. Ja sam morao da se sam brinem o sledećim angažmanima. I, kako onda da se ženim? Šta ću s njom, kud će ona? Ko bi se potucao sa kafanskim pevačem od nemila do nedraga, nikad u sigurnosti?
U tom zanosu bilo je i suza, svađa, pa i rastanaka, sastanaka. Ja nisam mogao bez nje, ona bez mene. Dešavalo se da je u besu pošaljem u Travnik kod njenih, a ona se vrati za dva dana. Opet zajedno.
Pevao sam u "Bristolu" već šest meseci i bilo je normalno da dođe i nova muzika, novi pevač. Ja sam to odlagao želeći da ostanem u Tuzli, kraj Slavice. Odlagao sam dok se nije stvorila mučna situacija. Najzad su mi dali rok od 15 dana da nađem novi posao!
U tom haosu, koji je iznenada nastao, rešio sam da sa Slavicom krenem u Novi Sad. Mislio sam: gde ja, tu i ona, nešto ćemo valjda napraviti.
Otišli smo vozom prvo u Beograd. Šta sam poneo? Koferče sa nekoliko odela i košulja. To mi je bio sav životni inventar. Ona s nekom torbicom.
Trebalo je da ostanemo u Beogradu sasvim malo, pa da odemo u Novi Sad. Tamo su me znali jer sam ranije pevao, u hotelu "Vojvodina". Bio sam ubeđen da će me primiti. Ako ne u "Vojvodini", ono u hotelu "Putnik". Nišanio sam hotele gde sam ostavio dobar utisak.
No, u Beogradu se izmenila situacija. Svratio sam u "Bezistan" da se vidim sa Draganom Tokovićem. U stvari, u "Kafeu" je Toković pevao. Tu sam se šokirao: dok sam pričao sa Tokovićem, video sam da Slavica poznaje neke ljude koje sam ja prvi put sreo. Kako sad to?
Na primer, bili su to Šekularac, Zoran Miladinović, slavni fudbaleri, snažni momci, sigurni. To me je urnisalo i nisam znao kako da reagujem.
Da sve bude gore, srela je neke svoje drugarice, koje su se vrtele oko poznatih fudbalera. I reče da mora da ode s njima na nekoliko sati, pa će se vratiti. I onda da idemo u Novi Sad.
To me je dovelo do ludila!
Mislio sam da je otišla sa Zoranom, da bude sa njim. Možda je tako i bilo, možda i nije. Ali, ja sam negde u svojoj glavi napravio milion kombinacija koje su bile krajnje neprijatne - za mene. Vratila se pred veče.
Situacija je bila nečista. Bio sam ljut i mislio sam da je otkačim čim dođemo u Novi Sad. Neka se vrati u Travnik! Međutim, najgore je bilo što nisam imao para; tek toliko da dođemo do Novog Sada. Nismo imali ni za hotel.
Nemaš gde da prespavaš, nemaš ništa!"

Ucena direktora "Vojvodine"
"Na sreću, u "Vojvodini" je, u tom trenutku, radio orkestar bez pevačice. Muzičari su me znali. Ispozdravljali smo se i, ko zna šta sam lupao, uglavnom kako idem u nekakav angažman, a tu sam samo svratio. Oni su krenuli da me odgovaraju od daljeg puta, sve tako - bilo bi bolje da ostaneš u Novom Sadu...
Te večeri sam odmah počeo da pevam. Tu sam nešto zaradio od tala. Znao sam sve, pa sam mogao da ispunim svaku narudžbinu i tako zaradim koji dinar. Tad se pevala animir muzika, stare gradske, mađarske, kancone. Imao sam dobre numere i mogao sam da animiram ama baš sve. Plus toga, pre godinu dana sam pevao u "Vojvodini" i ljudi su me znali. Nisam došao kao totalni anonimus. Šef orkestra, šef sale, muzičari, svi su obećali da će uticati na direktora da me primi. A taj direktor, Jelić se zvao, nije me baš simpatisao.
Kad sam sutra ujutru otišao kod njega u kancelariju, bacio me je na teške muke.
Muka je moliti za posao, pogotovo ako te neko primi vrlo rezervisano. Kaže da mu ni ne treba pevačica, može orkestar i sam. Neviđena cicija! Kad sam prvi put pevao kod njih, imao sam 50.000 platu. Kako je osetio da sam u krizi, pa da, čim sam ga molio, ucenio me je. Možeš da ostaneš za nekih 20, 25.000. Plus plaćena soba i bonovi za hranu. Nisam imao kud, pa sam prihvatio, računajući da ću tu bednu platu nadoknaditi sa bakšišom.
Rekao sam da sam se verio, da je devojka sa mnom, i tu je odmah iskrsao problem. Direktor je pristao na to da ona ostane nekoliko dana, ali - tu ne može i da živi.
Počinje drama. Para za iznajmljeni stan nismo imali. Sve sam se nadao da će iskrsnuti neka bolja situacija, ljubav se ponovo uspostavila. Slavica je htela da ostane. No, život je surov i, kad je sve bilo najlepše, morala je da se spakuje i ode.
Bila je to moja prva patnja. Nisam mogao da shvatim da se tako velika ljubav prekida zbog jedne najbanalnije stvari kao što je iznajmljena soba. No, u tom trenutku najcrnjeg siromaštva, drugog izlaza nije bilo, sem da se vrati kući.
Bol sam nekako lečio pevanjem, stalnim druženjem sa ljudima, a počeo sam i nešto da prtljam, da snimam za Radio Novi Sad... No, sve je to bilo na nivou kafane. U to vreme, na samom početku šezdesetih godina, teško je bilo napraviti neki prodor, neku bolju poziciju, kao što to danas može - preko noći. Patnja je polako počela da jenjava. Upoznavao sam nova društva, nove ljude, pa i devojčice. I pored toga, Slavica je bila stalno prisutna u meni. Čekao sam da malo stanem na noge, pa da odem u Travnik po nju."

Gaža na Svetom Stefanu
"Posle mesec dana prešao sam iz "Vojvodine" u "Putnik".
Slavica je pisala. I sve je snažnije otrpela. Ja sam bio paničar i nisam shvatio prave vrednosti naših osećanja. Oduvek sam živeo u gužvi, u haosu, jedva sam sebi egzistenciju obezbeđivao i bojao sam se da još nekog uvučem u to siromaštvo. A pomoći ni od koga! Niko da te pogura, sve divlje situacije i nesređene stvari. Iz kafane u kafanu!
Slavicu nisam video godinu dana.
Pevao sam u Beogradu, u "Topčiderskoj noći", kad mi je prišao neki čovek i upitao da li bih pevao na Svetom Stefanu. Znao sam da je to ekskluzivno mesto, da je to pojam za mene. Prosto nisam verovao! Trebalo je to hitno učiniti. Raskinuo sam sa šefom "Topčiderca" i sutra se avionom prebacio do svoje prve šanse u životu. Mislio sam: ko tu peva, ima da se pročuje. Pogotovo što je trebalo da me prati orkestar Darka Valčića. Odleteo sam do Titograda nekim starim "konvejerom" koji je nosio poštu. Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela "Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Svetog Stefana. Pitao sam portira. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra, na nekoj klupi, u parku, jer portir mi je rekao da često gosti tu, u "Crnoj Gori", prespavaju, pa ujutru idu ka moru. I da će on pokušati da mi nađe mesto u nekom automobilu.
Džonjao sam u parku jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo! Išlo se tako, bez para...
I, stvarno, ujutru me je pokupio jedan bračni par koji je spavao u "Crnoj Gori". Tako sam stigao i do Svetog Stefana, upoznao orkestar i počeo da pevam na onoj najlepšoj terasi na Jadranu.
U tom lutanju trbuhom za kruhom, na Slavicu sam sve manje mislio. Bilo je važno preživeti."

Telegram iz Sarajeva
"Jednog dana, vraćajući se sa plaže, svratim do recepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Kome sam ja bio potreban? Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio i, od kafane do kafane, po celoj zemlji...
Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u određenoj sarajevskoj bolnici. Vidim, nešto strašno. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi.
To me je totalno šokiralo.
Posle sam saznao da je za mesec dana, koliko je ležala u bolnici, stalno insistirala da me pronađu. To joj je bila poslednja želja. Kako su me pronašli, ni danas mi nije jasno, jer sam se stalno seljakao.
Odmah sam seo u prvi voz za Sarajevo.
U toj bolnici, na Očnom odeljenju, bio je neki Zrenjaninac koga sam znao, rođeni brat jednog mog klaviriste. Pozdravili smo se i rekao sam mu zašto sam došao. Odveo me je do tog lekara koji mi je poslao telegram. I on mi je rekao da je Slavica teško bolesna, rak na jetri, i da nema šanse. Opomenuo me je da ću je jedva prepoznati, tako je loše izgledala. Sa 70 kila spala je na 40.
Otišao sam do nje izbezumljen, ukočen, preplašen.
Video sam stvorenje koje je samo u konturama podsećalo na Slavicu. Užas jedan!
Ništa mi nije rekla. Samo me je gledala i plakala.
Ja sam joj pričao da je sve u redu, da sam stao na noge i da ću, čim izađe iz bolnice, doći po nju, da ćemo biti zajedno. Rekao sam da je i lekar potvrdio da će sve biti u redu, da to ništa nije strašno.
A ona je svega bila svesna, da je otišla. Ona, rukometašica, viša od mene, devojka zdrava kao čelik.
Na Sveti Stefan nisam mogao da se vratim, pao sam u totalnu depresiju. Hteo sam da ostanem pored nje."

Pesma umesto cveća
"Nekoliko godina ranije pevao sam u "Biokovu", u Vogošći, kraj Sarajeva. Pokušao sam da tu nađem posao. Ništa. Probao sam u samom Sarajevu. U kafani "Sarajevo" bila je neka mala muzika i nisu mogli da drže pevača.
Šta je bilo najbliže? Tuzla!
I opet su me primili u "Bristolu". Tu, gde sam upoznao Slavicu! Hteo sam da joj budem blizu, sve sam se nadao da će pregurati, pa da se opet tu nađemo, gde smo i počeli.
Stalno sam zvao telefonom, raspitivao se, pogotovo kod onog Zrenjaninca, sa Očnog odeljenja. Jer, on je mogao da ode da je vidi, da joj uđe u sobu, kaže nešto, poruči.
To je bilo strašno, to je bio njen kraj. Posle pet-šest dana mog pevanja u Tuzli, stigne telegram da je Slavica umrla. Nije imala ni 20 godina.
A nisam joj znao ni porodicu.
Bio je tu, u "Bristolu", neki Žika Ćirković, harmonikaš. Razgovarali smo o svemu, kako da uzmem dva dana i odem u Travnik. Oni su mi poslali telegram onog trenutka kad je Slavica umrla. I, što nisam znao, istog dana je prebačena u Travnik. Stanovala je u starom delu grada, pa, dok smo telefonom tražili porodicu, da vidimo kad je sahrana, sve je već bilo obavljeno.
I strašno, strašno, nisam stigao na sahranu! Bilo mi je užasno!
Osetio sam ogromnu potrebu da nešto napravim. Totalno utučen, ja sam stalno sebe video na njenoj sahrani. Stalno sam razmišljao o pogrebu i nešto mi se rađalo, ne znam ni šta.
Odjednom je iskrslo, dok sam sedeo u brijačnici, preko puta "Bristola", gledajući sebe u ogledalu. Video sam i nju, i sebe, i ceo naš život.

Kad sam izašao, nastala je pesma "Buket belih ruža":
"Majko draga, uberi mi buket belih ruža,
Zavij ruže, divno cveće, u maramu crnu
Da odnesem svojoj dragoj, pokraj odra njenog,
Da poljubim usne njene, mrtve, potamnele..."

Odmah sam počeo da pevam tu pesmu, još u "Bristolu". I moj tekst, i moja muzika. Moja prva javna pesma. Mnogi nisu to znali, a ja nisam na tome ni insistirao. Samo jednom, sedam-osam godina kasnije, na koncertu u Travniku. Tad i nikad više!
Pomenuo sam svoju ljubav, koja je sahranjena baš tu, u Travniku. 
Rekao sam i njeno ime. Plakao sam ja, plakala je cela sala. To nije bio koncert, već opelo.
Umesto buketa belih ruža, ja sam joj na grob odneo pesmu."

Primjedbe