Ljermontov za Puškina

Ove godine se navršilo tačno 220 godina od rođenja slavnog pesnika i oca savremenog ruskog jezika Aleksandra Sergejeviča Puškina, umetnika u čiju čast je najviše podignuto spomenika svuda po svetu.

On je smrtno ranjen u dvoboju kraj Crne reke u Sankt Peterburgu, to je bio 21. duel u životu slavnog pesnika. Povod za duel bilo je anonimno pismo koje je Puškin krajem 1836. godine primio poštom, a u kojem je pisalo: "Veliki krstovi, i kavaljeri presvetlog Ordena Rogonje među muževima na svojoj sednici pod predsedništvom velikog majstora Nj. E. N. D. Nariškina jednoglasno su izabrali gospodina Aleksandra Puškina za velikog majstora ordena Rogonje među muževima."




Kad je saznao da je to isto pismo umnoženo i razaslato poštom nizu uglednih ličnosti u prestonici, Puškin je besan odmah i bez oklevanja izazvao na dvoboj čoveka za koga je cela varoš šaputala da je zavodnik i ljubavnik njegove žene- francuskog emigranta Žorža Dantesa.

Ovaj poslednji, 21. dvoboj u životu, Puškin je po svaku cenu tražio i želeo iako su ga svi njegovi prijatelji odvraćali od toga, jer je želeo da odbrani svoju čast. Puškina nije poslužila sreća u dvoboju.

Teško je ranjen i ubrzo je, sutradan preminuo 1837. god. Dantes je potom pobegao iz Rusije u Francusku, gde je kasnije imao blistavu političku karijeru i postao senator. Povodom Puškinove smrti veliki Mihail Ljermontov je te iste godine napisao pesmu "Pesnikova smrt". (Radioaktivni Komarac)


PESNIKOVA SMRT (Ljermontov za Puškina)

Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog - ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?
Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al' venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .

Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.
Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al' ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al' krv nevinu pesnika nećete njome sprati

Primjedbe